Luna Γῆ De Gaia – pismo podrške

Ja znam da bi sa mojim klincima bila u prvom redu. U maju sam sa svojim malim rodicama izasla u Park u Liski i pošto je bilo smeća pobacanog na sve strane, odlučile smo da to pokupimo i uredimo. Još nekoliko njih je učestvovalo svojevoljno. Nakon toga svi su bili više nego ponosni. Sjeli smo na travu da se odmorimo i uživamo kad ugledasmo kako policajac, koji treba tu da održava red i mir, baca svoju praznu kutiju cigara na travu. Gledam ga upitno, ustanem i kažem: „Izvinjavam se gospodine, ali ovo nije selo. Eno vam kante za smeće pa je iskoristite pravilno. Zar ne vidite da smo upravo sada očistili park“.

Gledao me i pošto ga je bilo sramota i djece i mene, sageo se i pokupio svoje đubre.

Zamolila sam više osoba da samnom pođu na Partizansko Spomen Groblje , ali sam dobila negativne odgovore. Dvoje su se izderali na mene i rekli da sam luda. Interesantno, prije rata svi smo drage volje išli tu. Kada je bio uredan i bijel kao biser, svakome je bio poželjan. Ali sada ne, ni rođenim Mostarcima. To je žalosno.

Uvjek su se pravile akcije, u kojima su svi građani sudjelovali. Od malih, najmanjih, do odraslih.

Dragi Mostarci i Mostarke, oni koji imaju čast i mogućnost da sudjeluju, molim vas odvojite nekoliko sati i uradite pravu stvar.

Komentariši